RODITELJSTVO

ili kako biti najbolja podrška bićima koje sam rodila

Roditeljstvo me je iznenadilo. Iako sam do tridesete rodila dva dečaka, iznenadilo me je. Gledala sam oko sebe razne primere roditeljstva, čudila se reakcijama roditelja i dece, međutim bila sam zatečena saznanjem, gledajući svoju prvu bebu, kako smo vezani dok smo živi, osetila sam breme brige i strahova, ah ti ludi hormoni su me već u porodilištu sludeli. Umesto da se radujem, ja sam neprestano plakala, plašila se svega, jer porođaj je bio težak, sasvim nepotrebno, ali tako je to kada imaš vezu, sludeli su me indukcijom, spasavali bebu forcepsom, i tako ja nakon normalne, željenje trudnoće, shvatih surovost ovoga sveta i neverovatne preokrete. A tek moja beba… njen dolazak na svet je bio sve samo ne lep.

Trebalo mi je par meseci da psihički osnažim i da dozvolim sebi da se radujem, a suze su polako prestale da liju. Bila sam umorna, nenaspavana, ali nije bebac bio toliko uzrok tome, već ja koja nisam umela da se opustim i prepustim, da dozvolim sebi da strahovi odu. Vremenom sam to prevazišla, ali danas kada sretnem neku trudnicu, uvek joj uputim reči podrške i kažem, da i kada bude osetila neizdržljiv umor, beznadežnost i možda čak i usamljenost u gajenju bebe, da se seti da će sve to proći, da najverovatnije hormoni luduju, da će se naspavati da će beba porasti i da će sa svakim danom taj roditeljski zadatak biti lakši.

Tek kada sam rodila drugog sina sazrela sam kao majka i osetila sigurnost i samopouzdanje i neki spokoj. Drugi sin je bio kao dar od Boga, želela sam da imam dvoje dece i da razlika u godinama bude minimalna i želja mi se ostvarila.

Mala deca mala briga velika deca velika briga. Prezirem ovu užasnu rečenicu, najgore uverenje balkanskog stanovništva. Kad god pričam sa roditeljima koji vuku sa sobom po dvoje troje male, slinave, nestašne dece i kažem  im da će biti lakše kako koja godina dolazi oni bukvalno razrogače oči i kažu kako im svi govore kako će sa godinama biti sve gore. Hej!!! kakvi smo mi to ljudi. Kako je moguće da jedni drugima dajemo takve prognoze kao da želimo da ubijemo u pojam sve oko sebe.

Ja uvek iznesem svoje iskustvo, roditeljima male dece, i svoje uverenje i stojim iza toga: sa godinama mi je roditeljstvo postajalo lakše jer sam ja postajala sve bolja mama – iskustvo je činilo svoje, čitala sam knjige o roditeljstvu, pronalazila trenutke za sebe da se osnažim i posvetim sebi, polako osamostaljivala svoju decu, ulivala im samopouzdanje i uvek im pokazivala poštovanje i uvažavala njihovo mišljenje.

Koga roditelj ima da voli najviše na svetu osim svoju decu? Zašto bi mi bilo bitno da li komšije/rodbina/prijatelji misle da moja deca vrede samo ako imaju sve petice ili osvajaju nagrade? Odavno sam shvatila da mi je prioritet da su moja deca srećna, voljena i poštovana ovde u našoj porodici, da uvide da je sticanje znanja njihov način da postanu kvalitetni ljudi, (a ne da se ja hvalim njihovim ocenama), i da uvek imaju podršku od mene, da sam ja ta stena na koju se mogu osloniti kad god im to treba.

Zato dragi moji roditelji, dok su deca mala, igrajte se sa njima, postavite zdrave granice ponašanja, objasnite koliko mogu da shvate – jednostavno, sažeto, ne stvarajući im strahove, čujte šta vam kažu i podarite im što više ljubavi, nežnosti i pažnje, gledajte ih u oči, jer to je ono što im daje krila. Materijalne stvari poput telefona, odeće, putovanja kojih se oni neće ni sećati, sve je to hranjenje ega roditelja. To je nešto što će spoznati u tinejdžerskom uzrastu, i trebalo bi da nauče meru bez obzira na mogućnosti, da bahatost nije odlika pametnih ljudi.

Mala deca žele samo jedno – osećaj da su voljeni. Tako uče da vole. Kada porastu naučiće da vrednuju sebe upravo kroz to kako su ih vrednovali u porodici u kojoj su odrasli.

 

Od pacijenta/učenika do terapeuta/učitelja.

Moja iskrena želja da svoj život živim svrsishodno, i molitve upućene Stvaraocu, donela mi je ili može se reći odvela me je do učitelja energija, koji mi je kroz dugi niz godina, bio vodič na ovom putu. Put je bio zahtevan. Kada sam ušla u učenje o reikiju,  pročitala sam mnogo knjiga, prošla inicijacije, uradila mnogo autotretmana, postavila mnogo pitanja i dobila još više bistrih odgovora. Reiki je univerzalna energija koja prožima sve što smo i što nas okružuje. Čista i lekovita kao bistar planinski potok koji krepi telo, reiki krepi dušu i enegetske tokove, našeg, nama nevidljivog bića, koje je osnova našeg postojanja.

I kada neko kaže “pa to taj reiki se ne vidi okom,… izmišljate i umišljate,” ja volim to da uporedim sa vremenima kada ljudi nisu znali za mikrosvet, koji je ipak postojao, i tek kada je otkriven mikoskop shvatili su ljudi tada kakav mikrokosmos nas okružuje. Takav isti je makrokosmos, ne vidimo ga, ali on jesvuda oko nas. Mi smo samo jedan deo te nepregledne celine. Potka u predivnom ćilimu svemira. Naše je da doprinesemo njegovoj lepoti i čvrstini, a nikako da kvarimo savršenstvo univerzuma. Eto tome služi reiki, da nas oplemeni, vrati sopstvenoj svrsi, zalije seme ljubavi koji svako od nas nosi u svojoj duši.

Reiki je kiša koja pada na čoveka kao na plodno tle i tada niču najlepši darovi. Da ne bi sa njima nicao i korov, sam primalac reikija svakodnevnom praksom molitve/čitanja knjiga/afirmacijama/opraštanjem/zahvalnošću polako čisti iz svoje duše semena zla, pakosti, zavisti, besa, ljutnje, zameranja… Moj način tretmana, rada sa reikijem uključuje i preporuke za čitanje i pružanje recepta za svakodnevni život. Onaj ko želi da usavrši svoj život, treba da radi na tome, uz malu pomoć terapeuta i veliku pomoć univerzalne energije. Vidimo se..

Jezik kosti nema, ali kosti lomi

 

Cinizam je osobina o kojoj ovih dana razmišljam. Reč ciničan potiče od starogrčke reči κυνισμόςkynismós što znači oponašanje psa. … zapravo odnosi se na zajedljivu osobu koja se podsmeva svemu, koja je bezobrazna, drska, protivno društvenim normama. Cinična osoba je bezosećajna jer nju ne dotiče ukoliko povredi nečija osećanja – po onoj narodnoj: jezik kosti nema, ali kosti lomi.

Čini li vam se da živimo u ciničnom društvu? Da je čak poželjno biti što ciničniji, neki čak smatraju da je cinična osoba izuzetno inteligentna, što često I jeste slučaj, delimično, jer očito svoju inteligenciju traći neinteligentno. Cinizam je utkan u sve pore našeg društva. Cinično komentarišemo jedni druge, uvek prvo obratimo pažnju na sve negativno, ne dozvoljavamo ni da se spomene nešto pozitivno o osobi ili situaciji o kojoj je reč. Cinizam je direktan put u propadanje duše i tela. Cinična osoba je sama sebi najveći neprijatelj, jer svakodnevno ponavljanje kritika, otrovnih komentara, emotivno uživljavanje u cinizam, oštećuje psihu, a zatim i telo.  Vremenom takva osoba postaje ono što svakodnevno ponavlja: ružna u svakom smislu.

Razmišljala sam koliko je pogubno odrastati uz cinične osobe. Zamislite nežnu dečiju dušicu koju cinizam lomi, menja, povređuje. Snažan upliv na dete i mladu dušu, može da ima samo osoba koju to mlado biće mnogo voli ili zavoli tokom odrastanja. Shvatila sam da su na mene uticale tri osobe, do kojih mi je veoma bilo stalo, a koje su bile manje ili više cinične. Jedna osoba je mislila da je jako duhovita, druga osoba je naginjala kritizerstvu-cinizmu, treća nije ni bila svesna svog cinizma – sebe je smatrala smelom i inteligentnom. Trebalo je da prođe dosta vremena da osvestim da je taj način komuniciranja na mene ostavio trag. Čak sam nesvesno usvojila cinizam kao vid ponašanja, doduše u pojedinim situacijama. Znate šta je još strašno u ovom scenariju? Što postajemo najstrašniji cinici prema sebi samima, sopstveni najveći kritičari i mučitelji.

Srećom shvatila sam da to nisam ja. Podržavam dobrotu, znanje, rad, saosećanje, toplinu, dobročinstvo, dobrodušnost – Ja sve to jesam.  U jednom periodu mog života, nešto nije bilo kako treba, prisutna je bila teskoba, osećaj  neharmoničnosti. Često sam osećala neobjašnjivu tugu, nezadovoljstvo, kao da živim u pogrešnom filmu. Pitala sam se šta to nije u redu, a dešavanja u mom životu su mi i potvrđivala to nesređeno stanje. Nakon dugog niza godina, čitanja, inicijacije u reiki, prolaska kroz metodu Lujze Hej, postepeno je narastala stabilnost i snaga mog bića.  Spoznala sam ko sam. Međutim, shvatila sam, i to tek skoro, da još uvek u nekim situacijama čujem te cinične glasove koji su mi nekada bili važni! Posle toliko godina! Dešavalo mi se da sam neke svoje doskorašnje reakcije propuštala kroz „cinik“ filtere. Međutim, čim sa taj užas osvestila – smanjila se njihova bitnost.

Radionice – HYL – iscelite svoj život, omogućuju da osvestimo prisustvo, a zatim da se oslobodimo, postepeno, sloj po sloj, segment po segment, svih tih negativnih upliva kojima smo bili izloženi. Kada sredimo svoje ostave u kojima se nalaze negativna, najčešće nametnuta, uverenja, odbacimo ih jer više ničemu ne služe, tek tada formiramo svoje iskaze, rečenice koje nose našu emociju, predivno, božansko uverenje o sebi. Te rečenice su afirmacije. One nisu poricanje realnosti. One su realnost osobe koja ih je formirala. Afirmacije su praćene akcijom, svakodnevnim aktivnim bavljenjem svojim životom, obraćanjem pažnje na celodnevni tok misli, na svoje ponašanje, na način komunikacije. Tada pokazujemo spremnost da se otmemo uticaju cinizma i postanemo svetla strana zajednice.

Bitno je doneti odluku, pokazati volju da želimo promenu, da želimo da promenimo svoju realnost, a to je moguće kada znamo ko smo, kada znamo sopstveni sistem vrednosti. Tek tada možemo postaviti i sopstvene, a ne nametnute, ciljeve.

Mi svojom promenom utičemo na okruženje, tako da dojučerašnji cinici kojima smo bili okruženi, više nemaju snagu, jer njihove reči i energija ne rezoniraju sa našom frekfencijom, jednostavno – ne dotiču nas. A možda postepno mi preobratimo njih  u good guys 🙂 …(hehe cinik bi sad pomislio “ma važi”)

… Ja odlučujem o tome šta mislim, šta izgovaram, šta radim. Moje misli su podržavajuće, ohrabrujuće i pune ljubavi. Okružena sam vrednim i ljubaznim ljudima sa kojima komuniciram sa puno razumevanja i strpljenja…..

Koja je tvoja afirmacija? 

Leave a Reply

Close Menu